Crven je ban

Posts Tagged ‘Add new tag’

Izgubljeno…

Posted by tvorac-grada на 1 октобра, 2008

Imam komšinicu koja je za pet dana dva puta izgubila ključ od stana. Muž i dva sina ne daju joj svoj ključ. Nek čeka pred vratima kad ne zna da čuva.
Ona se pravda: „Ja se ne razumem u ključeve, ja sam diplomirani pravnik!“
Dobro opravdanje, zar ne?
Eto, juče je izgubila kesu sa vrlo skupim lekovima.
Jedino čega se prisetila jeste da je došla iz pravca psihijatrijske klinike.
Dalje nisam ispitivao.
Ne bih da naglo završim u novinama.

Posted in Crven je ban | Означено: | 20 Comments »

Baš sam gad!

Posted by tvorac-grada на 8 јула, 2008

Primiš tako goste koji i nisu gosti već uža rodbina, a opet i jesu gosti… sve na gomilu šest komada u 50kvm; dete od 7 meseci jede, drugo dete od 3,5 godine skače i razara; ciča, galama… sve u svemu, jedna fina porodična idila.
Da zanemarimo neumivanje i neobrijanost, dobro gosti su…
Da preskočimo doručak i izbegavamo ručka, dobro gosti su…
Da pređemo i preko ranog ustajanja, dobro gosti su…
Da zaboravimo na kasno leganje i sve prateće nevolje, dobro gosti su…
Ma sve to još i nekako, ali dođe ti ono što školovani zovu „velika nužda“.
Stisneš se ko „govno na kiši“, i tek u moru galame čuješ: „Boli te stomak? Da nisi nešto pojeo (doručak preskočio)?“
A ti sve ’oćeš da si fin, pa se smeškaš, pa klimaš glavom…
Ma, nije mu ništa – dođu jednoglasno do zaključka.
I kako sad da budem fin:
Ma jebite se, sere mi se, bre!!!
Ne vredi.
Niko me ne čuje!
Baš sam gad, gde će mi duša!

Posted in Crven je ban | Означено: | 17 Comments »

BIG BANG!

Posted by tvorac-grada на 15 јуна, 2008

Evo ga! Stoji na sred mokre ulice, zaogrnut lakom izmaglicom, na svojim ogromnim plećima drži kišu, pronicljivim pogledom – pogledom iskusnog trgovačkog putnika – mirno i ravnodušno odmerava svet ispred i oko sebe, pršti kiša pod jakim vojničkim čizmama, vojnički šinjel prosleđuje kapi ka tvrdom asfaltu, gusta brada i brkovi se presijavaju od vlage, crni šešir zadržava vodu, pa je prosipa po ramenima, i sve to kao da ga se ne tiče, maše rukama dok hoda, prate ruke neki nevidljivi ritam, sasvim lagano obazire se oko sebe, avet­kontura klizi kroz sumorno jutro, a grad spava blaženim snom. Pogled s leđa izaziva strah od nepoznatog, pogled spreda strah od poznatog, od onog što se potiskuje i skriva u najdublje dubine, strah od stvarnosti.

 

***

      Jesi li nekad video onog čoveka?

      Nisam.

      Je l’ on uvek bio sam?

      Jeste.

      Kako znaš?

      Ne sećam se.

 

***

Evo ga! Ulazi u kućicu na kraju (ili na početku) grada, skida šešir i šinjel i spušta ih na otoman u uglu polumračne prostorije, vojničke čizme odzvanjaju po tvrdom podu, čvornovatim šakama baca prazne boce, tanjire i čaše zajedno sa stolnjakom u kantu za otpatke, zagleda oronule zidove, na jednom od njih visi drvena maska, maska afričkih vračeva prekrivena paučinom, na ivici kredenca tanka knjižica, stihovi davno zaboravljenog pesnika, stolica bez naslona nemoćno leži prevrnuta, ispravlja je i seda, škripi stolica pod njim, oči mu klize po svakom detalju, i sve to kao da ga se ne tiče, vadi iz unutrašnjeg džepa bočicu ruma i lagano ispira grlo dok ga stonoge, bubašvabe i pauci ispituju, avet-kontura ide polako ka izlazu.

 

***

      A jesi li ti video onog čoveka?

      Mislim da jesam.

      A je l’ uvek bio sam?

      Mislim da nije.

      Kako znaš?

      Ne sećam se.

 

***

Evo ga! Stavlja u usta cigaru koju još nije zapalio, miluje po kosi jednog od dvojice dečaka koji ga gledaju znatiželjno, daje mu prašnjavu knjigu pokupljenu sa kredenca, ulazi u opusteli restoran, sprema kajganu od osam jaja i velikog komada slanine, pljuje ovlaženu cigaru na pod, i lagano počinje da jede, ni jednog trenutka ne prestajući da se obazire oko sebe, kao da nekog očekuje, jede nožem i posmatra, kožne čizme se cede i prave lokvu, kolone mrava ulaze mu u tanjir, još jedan gutljaj ruma, još jedna nezapaljena cigara, jedan od dečaka skuplja hrabrost da mu priđe, kreše šibicu i pali mu cigaru, koliko dugo nije osetio ukus duvana, klima glavom u znak zahvalnosti, okreće im leđa i odlazi.

 

***

      Šta misliš, ko je ovaj čovek.

      On je napisao ovu knjigu.

      Otkud znaš?

      Piše na njoj.

      Šta piše?

      Ne sećam se.

 

***

Evo ga! Prilazi polurazrušenoj kući iz koje se širi jeziv smrad prašine i memle, prilazi ženi sa detetom na sisi, uzima dete, nežno ga spušta ne postelju, cepa već pocepane krpe sa nje, uzjahuje prljavu ženu koja stenje pod snažnim muškarcem, i ne pokušavajući da pruži otpor, puši nezapaljenu cigaru, ko zna koju po redu, mrak se već uveliko spustio, tek poneka sveća pucketavo dogoreva na drvenim policama, uzima dete, isto onako nežno, i vraća ga nazad, majci, spušta kraj nje umašćenu novčanicu, rasteruje čizmama pse lutalice, ne dozvoljava da dodirnu ni njega ni ženu sa detetom na sisi, odlazi u hladnu noć bez trunke mesečine, na tamnoj pozadini samo je njegovo tamno telo zjapilo kao crna rupa u Kosmosu.

 

***

      Je l’ to bila njegova žena?

      Izgleda da jeste.

      A dete?

      I dete je njegovo.

      Otkud znaš?

      Ne sećam se.

 

***

Evo ga! Budi se grad ne sluteći ništa, kao po komandi, svi u isto vreme, goluždrava deca jurcaju se po tvrdim i do zemlje spaljenim dvorištima, nage žene peru veš u mutnoj vodi, starci se bestidno prazne iza nečeg što podseća na drvo, suncu se više niko ne raduje, svaka senka zalepi se za tlo ostavljajući novi crtež, mapu za pokolenja koja neće doći, jer ovo je poslednja generacija – poslednja deca, poslednje žene i poslednji starci – iza njih nuklearni ratovi, užas i smrt, a ispred njih… on, u svom vojničkom šinjelu, i vojničkim čizmama, sa nezapaljenom cigarom među kristalnobelim zubima, starci ga ne primećuju, deca mu se raduju, žene odmeravaju znatiželjno svaki detalj na ovom čudnom biću, i svi ćute.

 

***

      Šta će sada biti?

      Izgleda da je on naš.

      Kako znaš?

      Liči na nas, ljude.

      I oni ranije su ličili?

      Ne sećam se.

 

***

Evo ga! Stoji samouvereno i ponosno u svoj svojoj veličini, iza leđa mu kostur broda nasukanog pre toliko vekova, ukrtio se od stajanja, pred njim potomci zaboravljene posade, skida vojnički šinjel, čizme, i šešir, sve skida sa sebe, je li se to vratio, toliko čekani, a već pomalo zaboravljeni, sin božji, ili je on poslednji u nizu prevaranata što im se nesebično daje u ime sebičnog hira, tek – poslednji čin drame nečega što je tinjalo, i što je samo sebe uništilo, i što se tako gordo zvalo život, poslednji trzaj ili početak, poslednji preživeli vojnik u zalutalom stadu, još samo da nikne cvet, i ptica da zapeva, i mrav da zagolica, još samo… još tako malo treba, još samo malo…

 

***

– Kako je lep.

– Je l’ on sada naš?

– Jeste. On je sada samo naš.

– A kako ćemo sa njim…?

– Ne sećam se.

– Ni ja.

 

***

Evo ga! Žena je opet zagrizla jabuku, pustila je glas od sebe, stavila je zmiju oko vrata i pogledala vojnika kako se ne sme, razapnimo ga na krst, neka otpati sve naše grehe, a onda mu uzmimo obraz, i bol, i stid, i sve mu uzmimo, i pustimo neka se mešaju krv, seme i voda, mleko u dojci nepoznate žene, i greh neka bude, i blud, i razvrat, Satana neka uzme svoj deo a nama šta ostane, i sve neka bude k’o nekad, samo neka ne budu ove senke što na ljude liče, i ova zatamnjena svetlost, neko tu svetlost mora da nadvisi, poneki preživeli vojnik nađe se uvek da započne novi ciklus – ciklus rađanja i umiranja, evo ga, počinje…

 

***

– Hoćemo li uspeti?

– Moramo?

– Koliko ćemo čekati?

– Ne znam.

– Šta ćemo roditi?

– Ne sećam se.

Posted in Crven je ban | Означено: | 4 Comments »